Osećate da je neko pored vas dok ste sami u sobi? Naučnici otkrili bizaran razlog: Ako ste u detinjstvu radili OVO, vaš mozak ima posebnu tajnu!
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Istraživanje na 185 odraslih pokazalo je da oni koji pamte izmišljene prijatelje iz detinjstva češće osećaju da je neko pored njih bez čulnih dokaza.
- Kod te grupe zamišljeni saputnici su se najčešće pojavljivali ispred tela ili uz njega, što naučnici povezuju sa načinom na koji mozak doživljava prostor oko sebe.
Istraživanje sprovedeno na 185 odraslih osoba pokazalo je da oni koji se sećaju izmišljenih prijatelja iz detinjstva češće prijavljuju osećaj da je neko u njihovoj blizini, iako za to nemaju čulne dokaze. Naučnici pretpostavljaju da bi ova pojava mogla biti povezana sa načinom na koji mozak doživljava sopstveno telo i prostor oko njega.
Da li ste kao dete imali izmišljenog prijatelja sa kojim ste razgovarali, igrali se i delili svakodnevne avanture? Za većinu ljudi takvi zamišljeni saputnici nestaju odrastanjem, ali novo istraživanje ukazuje na moguću vezu između tog iskustva i jedne neobične pojave u odraslom dobu – osećaja da je neko pored nas čak i kada smo potpuno sami.
Naučnici su ustanovili da odrasli koji se sećaju izmišljenih prijatelja iz detinjstva češće prijavljuju osećaj prisustva druge osobe bez jasnih čulnih dokaza.
Ovo otkriće otvara zanimljivo pitanje: da li način na koji kao deca zamišljamo drugare i njihovo prisustvo u našem okruženju ima neke veze sa tim kako kasnije doživljavamo prostor oko sebe?
Istraživanje je objavljeno u naučnom časopisu Consciousness and Cognition.
Istraživanje obuhvatilo 185 odraslih osoba
Istraživački tim je analizirao odgovore 185 odraslih osoba regrutovanih preko Univerziteta za ekonomiju u Izmiru, u Turskoj.
Učesnici nisu prijavili psihijatrijske ili neurološke dijagnoze, a 45 njih se sećalo da je tokom detinjstva imalo izmišljenog prijatelja.
Istraživači su ih pitali o iskustvima sa tim zamišljenim saputnicima, uključujući i to gde su ih najčešće zamišljali u odnosu na sopstveno telo.
Pored toga, svi učesnici popunili su upitnik kojim je procenjivano koliko često su tokom prethodnog meseca imali osećaj da se neko nalazi u njihovoj blizini, iako za to nije postojao jasan čulni dokaz.
Rezultati su pokazali razliku između dve grupe. Osobe koje su se sećale izmišljenih prijatelja imale su prosečan rezultat od 25,51 poena, dok je kod ostalih učesnika prosek iznosio 20,07 poena.
Skala je obuhvatala vrednosti od 15 do 75, pri čemu je viši rezultat označavao češće prijavljivanje ovakvih iskustava.
To ukazuje da su osobe koje su u detinjstvu imale zamišljene saputnike bile sklonije osećaju prisustva druge osobe u neposrednom okruženju tokom posmatranog perioda.
Gde su se nalazili izmišljeni prijatelji?
Posebno zanimljiv deo istraživanja odnosio se na prostorni položaj izmišljenih prijatelja.
Učesnici su se prisećali gde su zamišljali svoje saputnike – ispred sebe, pored tela ili na drugim mestima u prostoru. Najčešće su ih pamtili ispred sebe ili neposredno pored tela.
Od ukupno 114 procena udaljenosti u pravcima u kojima su se zamišljeni prijatelji pojavljivali, čak 76 odnosilo se na udaljenost manju od 70 centimetara. To znači da se približno dve trećine zabeleženih procena nalazilo unutar granice koju su istraživači odredili kao prostor neposredno oko tela. U nauci se ta oblast naziva peripersonalni prostor.
Reč je o delu okruženja koji doživljavamo kao neposredno povezan sa sopstvenim telom i koji koristimo prilikom posezanja za predmetima, kretanja i interakcije sa drugim ljudima.
Istraživači pretpostavljaju da bi izmišljeni prijatelji mogli biti povezani sa načinom na koji mozak predstavlja sopstveno telo i njegovo okruženje, omogućavajući da zamišljeni saputnik dobije konkretno mesto u prostoru oko nas.
Kako mozak može da stvori osećaj da je neko pored nas?
Moguće objašnjenje za ovu pojavu nude i raniji eksperimenti u kojima su korišćeni roboti kako bi se ispitalo kako telesni signali utiču na osećaj prisustva druge osobe.
U tim eksperimentima učesnici su pomerali ruke dok ih je robot istovremeno dodirivao po leđima. Istraživači su zatim uveli kratko vremensko kašnjenje između pokreta ruke i dodira robota.
Kod nekih učesnika to je izazvalo osećaj da se iza njih nalazi druga osoba.
Jedno od predloženih objašnjenja jeste da je mozak, suočen sa neusklađenim signalima, pogrešno pripisao osećaje nastale tokom sopstvenih pokreta nekom spoljnom izvoru.
Drugim rečima, kada informacije koje mozak dobija od tela nisu u potpunosti usklađene, može doći do promene u načinu na koji doživljavamo prisustvo i položaj drugih u prostoru.
Novo istraživanje sugeriše da bi slični mehanizmi mogli biti povezani i sa izmišljenim prijateljima iz detinjstva i sa osećajem prisustva druge osobe u odraslom dobu.
Zašto se zamišljeni prijatelji javljaju ispred nas, a osećaj prisustva često iza leđa?
Jedna od najzanimljivijih razlika koju su istraživači uočili odnosi se na prostorni položaj ovih iskustava.
Dok su se izmišljeni prijatelji najčešće nalazili ispred tela ili pored njega, ranija istraživanja osećaja prisustva druge osobe kod odraslih češće su beležila njen položaj iza ili pored tela. Naučnici nude nekoliko mogućih objašnjenja.
Izmišljeni prijatelji možda zauzimaju prostor koji je prirodan za razgovor, igru i neposrednu komunikaciju licem u lice.
S druge strane, osećaj da je neko iza nas mogao bi biti povezan sa nejasnim telesnim senzacijama čiji izvor ne možemo odmah da proverimo pogledom.
Ipak, važno je naglasiti da su ovo samo pretpostavke istraživača. Anketa nije neposredno ispitivala ove mehanizme niti je dokazala zašto se takva prostorna razlika javlja.
Istraživanje ima ograničenja: veza ne znači i uzrok
Iako su rezultati zanimljivi, istraživači upozoravaju da ih ne treba tumačiti kao dokaz da izmišljeni prijatelji iz detinjstva izazivaju osećaj prisustva druge osobe u odraslom dobu.
Jedan od glavnih problema jeste to što se istraživanje oslanjalo na sećanja učesnika. Naučnici nisu pratili decu tokom odrastanja, već su od odraslih tražili da se prisete svojih iskustava iz detinjstva.
Zbog toga nije moguće pouzdano utvrditi da li postoji direktna uzročna veza između dve pojave.
Postoje i druga ograničenja: Većinu učesnika činile su žene, svi učesnici regrutovani su preko jednog univerziteta, pa rezultati ne moraju biti reprezentativni za širu populaciju, prostorni rezultati zavisili su od analitičkih izbora istraživača, učesnici su znali da se istraživanje bavi izmišljenim prijateljima, što je moglo da utiče na njihove odgovore i poveća uočenu povezanost.
Takođe, autori posebno upozoravaju da bi povezanost mogla biti slabija ukoliko bi se istraživanje ponovilo, a da učesnici prilikom regrutovanja ne znaju njegovu konkretnu temu.
Ne radi se o duhovima, već o načinu na koji mozak doživljava stvarnost
Istraživanje ne pruža nikakve dokaze o postojanju duhova ili natprirodnih bića.
Njegov značaj leži u pokušaju da se objasni kako mozak stvara osećaj da delimo prostor sa nekim drugim, čak i kada nikoga nema u našoj neposrednoj blizini.
Naučnici smatraju da bi buduća istraživanja trebalo da prate decu tokom dužeg perioda, kako bi se utvrdilo da li sklonost ka zamišljenim saputnicima iz detinjstva opstaje i u odraslom dobu i kako se taj doživljaj menja tokom razvoja.
Tako bi bilo moguće bolje razumeti da li postoji zajednički mehanizam koji povezuje dečju maštu, svest o sopstvenom telu i neobičan osećaj da je neko pored nas – čak i kada smo potpuno sami.
Kurir.rs/RTS